Za PIN piše Maša Vukčević Marković
Autor fotografija: Gavrilo Andrić, https://protesti.pics/
Duga i iscrpljujuća društvena kriza preliva se na odnose koji su nam važni daleko više nego što smo toga na svakodnevnom nivou svesni, i na različite načine preti da ih ugrozi.
Kriza stvara neprirodnu situaciju punu različitih pritisaka, zahteva, prostora da se reaguje, ali stvara i prostor da se ne snađemo dovoljno dobro, uplašimo ili ukočimo. Zbog nje se, daleko brže nego što bi se to desilo u situaciji bez krize, suočavamo sa svojim, ali i slabostima ljudi koji su nam važni. Kriza ubrzava procese upoznavanja i razočaravanja, i ogoljeva ljude mnogo brže i jasnije, nego što bi to bilo u redovnim okolnostima. Mnogo se direktnije i sirovije suočavamo sa time da su kapaciteti ljudi u našem okruženju ograničeni u susretu sa nepravdom, pretnjom i nasiljem.
Možda nam se desilo da, kada je nama nedvosmisleno jasno da je neka reakcija, ponekad i radikalna, neophodna, posebno kada su nevini napadnuti i ugroženi, ljudi oko nas umeju, mogu ili žele mnogo manje od onoga što mi mislimo da treba. Sa druge strane, možda neki drugi žele mnogo više: traže od nas više nego što možemo da pružimo i očekuju stopostotnu spremnost u svakom trenutku. Istovremeno se ljute i postavljaju zahteve na način koji proizvodi suprotan efekat od željenog – njihovo insistiranje često zvuči kao emotivna ucena, umesto kao poziv na zajedničku borbu.
Svi smo mi – za neke svoje ljude – u različitim trenucima ove krize bili oni koji daju premalo ili oni koji previše traže. I sa našim ograničenjima su se mnogi suočili: neki su prihvatili, neki zbog njih i dalje pate, a neke smo, možda, upravo zbog toga i izgubili.
Ovi uvidi će biti bolni, pogađaće nas i razočaravati. Često i više nego užasi kojima svedočimo kod onih sa kojima se ne identifikujemo, koje doživljavamo kao „druge“, kao „od nas različite“. Ali kada postupak koji nam se ne sviđa i koji ne poštujemo dođe od nekoga ko je „naš“, često nećemo znati šta da uradimo.
Zato je ova prolongirana društvena kriza u kojoj se nalazimo, zapravo težak test sopstvene tolerancije. On će pokazati da li stvarno mislimo da je u redu (trenutno ili nikada) nešto ne moći, ne savladati, plašiti se, oklevati, predomišljati se. Ujedno, kriza je i test suštinskog, a ne samo deklarativnog promovisanja demokratije – da li su različita mišljenja stvarno dozvoljena, i da li zbog toga nećemo odbaciti jedni druge, čak i kada nas ta različitost povredi ili iznervira. Ako to umemo da uradimo, čak i kada se ne slažemo, ne mora da znači da smo izdali sopstvene vrednosti. Između prihvatanja i potpunog odbacivanja postoji još puno opcija.
Ipak, prolongirana društvena kriza nam je oslabila kapacitete da budemo na svakodnevnom nivou svesni da stvari nisu crno bele – teže u sebi pronalazimo razumevanje za druge, teže ih prihvatimo i opraštamo različitosti. Teže pronalazimo poverenje i ljubav, kako za sebe, tako i za ljude oko nas, koji su i dobri i loši, i fantastični i puni slabosti, samo se sada, u produženoj društvenoj krizi to jasnije i ogoljenije vidi, zbog čega nam je teško da stvarno čujemo, razumemo i prihvatimo jedni druge. Ali sada je, možda i više nego ikada, važno da od toga ipak ne odustanemo, i ne dozvolimo da prolongirana društvena kriza od nas, naših prijatelja i kolektiva u kojima radimo napravi ono protiv čega se borimo.
Važno je da pretnju, umesto u odgovornima, ne počnemo da tražimo i vidimo jedni u drugima, i da ne dozvolimo da nam kriza oslabi kapacitete do te mere da razorimo i odnose koji su zapravo oni koji nas čuvaju od teških stvari i koji su mnogo puta tokom života pokazali i dokazali svoju vrednost i i dobronamernost.
Ti odnosi, ljudi i kolektivi možda su zaslužili da ogoljene slabosti i nesavršenosti prihvatimo kao deo celine, a ne kao padanje na testu koji nam prolongirana društvena kriza nameće kao neophodan. A možda smo to i sami zaslužili.
