Palestinska deca se guraju za porcije hrane iz dobrotvorne kuhinje u izbegličkom kampu u Kan Junisu u petak, 29. maja 2025. godine. Izvor: The Guardian, Fotografija: Anas Deeb/UPI/Shutterstock
“Zašto gledaš snimke iz Gaze, ako već ne možeš ništa da uradiš?” Ili zašto je važno da, barem kao svedoci, nikada ne odustanemo
Pitanje zašto ja ili neko drugi gleda ili deli potresne snimke iz Gaze često čujem. To pitanje potpuno razumem, jer su muka, tuga i očaj koji se uglavnom osete kada smo izloženi takvom sadržaju, a deluje da ništa ne možemo da uradimo, intenzivni i preplavljujući, a nije baš jasno čemu doprinose. Ali doprinose – i pokušaću u nastavku da sumiram čemu i na koji način.
Genocid i druga kolektivna traumatska iskustva nose sa sobom nesagledive posledice. Posledice ne ostaju samo u broju ubijenih, stradalih, u ranama i ožiljcima – ostaju i u tome kako će se osoba i čitave zajednice kratkoročno i dugoročno osećati, i u načinu na koji će doživljavati sebe, druge i svet. Traumatsko iskustvo perfidno udara na ovaj deo – na sopstveni identitet, poverenje u sebe, doživljaj pripadanja, poverenje u druge i svet, i doživljaj bezbednosti koji može ostati ugrožen čak i kada neposredna opasnost prođe.
Zato je u procesu oporavka od traume i veličini posledica koje će ona ostaviti važna i uloga onih koji su u našem okruženju – svedoka.
Doživljaj da je neko video i čuo šta se dogodilo, doživljaj da vam neko veruje da se to stvarno dogodilo, da se strahota i težina toga što se dogodilo ne mogu, i nikada neće moći relativizovati – uverava vas da je vaše iskustvo stvarno, da je za njega neko kriv i da neko treba da preuzme odgovornost, i da je ono što osećate očekivano i adekvatno u datoj situaciji.
Zajedničko svim ovim doživljajima je to da niste sami. I ako ste u samom traumatskom događaju bili sami – kao pojedinac, ili grupa – važno je da oni koji kroz to nisu prošli u tome stoje uz vas, solidarno. Da vas vide, čuju, ne odustaju od želje da razumeju, da se pogled nije sklonio, da se nisu umorili, ni ućutali.
To iskustvo pruža i doživljaj da bol, bes, očaj, tuga koje osećate nisu neizdrživi ni oštećujući za ostatak sveta (a to je jedan od razloga zbog kog žrtve mogu da skliznu u izolaciju), već da je ostatak sveta, ili barem neko u njemu, dovoljno hrabar, empatičan i solidaran, da će imati snage i prostora da užase izdrži i ostane sa osobom ili grupom u svim delovima iskustva kojima ima pristup.
A mnogi od nas u ovom trenutku imamo pristup samo sadržaju preko društvenih mreža.
Palestinci tokom raseljavanja iz svojih domova nakon izraelskih vazdušnih napada u severnom Pojasu Gaze, 16. maj 2025. godine. REUTERS/Mahmud Isa
Novinari, borci za ljudska prava i pojedinci koji dokumentuju i izveštavaju biraju da aktivno saosećaju u bolu i time šalju poruku – tu sam, nisi nevidljiv, verujem ti, neću da ćutim, neću odustati – poruku koja može biti lekovita za vraćanje dostojanstva, poverenja, pripadanja i nade. Doživljaj da je neko bio i ostao tu, a da ostatak sveta (barem) nije sklanjao glavu, važan je za postepeno vraćanje poverenja u druge i u svet. Zbog njega pojedinci i grupe mogu biti spremnije da podele bol i tugovanje sa drugima, što predstavlja jedan od najvažnijih zaštitnih faktora u procesu oporavka od traume. Dokumentovano iskustvo može da pomogne i zajednicama u kolektivnom tugovanju, zajedničkom procesiranju i osmišljavanju iskustva kroz sagledavanje onoga što je ispričano i zajedničko pričanje onih delova iskustva koji su propušteni.
Deljenje priča i iskustava (iako nas poslednje decenije uveravaju u suprotno) može biti i put za učenje, prevenciju sličnih strahota ili utehu onima koji prolaze kroz slično. Nada da će nekome moći da pomognu, da će strašno iskustvo ipak imati neku svrhu, predstavlja jedan od načina na koji preživeli osmišljavaju sopstveno iskustvo, što olakšava proces oporavka.
Konačno, svedočenje i prenošenje informacija prvi je korak ka pozivanju na akciju, na pomoć, na pravdu. Pokazatelj je da svet nije odustao od žrtava, od ljutnje što se nepravda dešava, ni od nade da nešto možemo da uradimo. Nije poklekao pred uveravanjima da mi kao ljudi ne možemo jedni drugima da budemo zaštita. Mora da možemo, a viđenje drugog i neodustajanje od svedočenja nepravdi i zločinu, uprkos bolu koji tokom toga osećamo, mora da bude prvi korak na tom putu.
I zato mislim da je dobro da delimo saznanja o Gazi i drugim strahotama koje se dešavaju, uprkos tome što je teško i mučno, uprkos bespomoćnosti, svesti da to nije dovoljno i uverenju da ništa ne možemo da uradimo.
Da nastavimo da delimo, uz nadu da se ipak nećemo predati i da nećemo odustati – jedni od drugih.
Više informacija o različitim vidovima podrške:
- Amnesty International: Toolkit on Gaza crisis https://www.amnesty.org.au/toolkit-gaza-crisis/
United Nations https://www.un.org/en/situation-in-occupied-palestine-and-israel/donate
Autorka teksta:
Maša Vukčević Marković
Odeljenje za psihologiju, Filozfoski fakultet Univerziteta u Beogradu, Lira laboratorija i PIN